Географска карта - Музеј Прадо (Museo del Prado)

Музеј Прадо је шпански народни музеј уметности који се налази у Мадриду. Музеј поседује једну од најбољих светских колекција уметничких слика.

У Музеју Прадо се налазе важне колекције европске уметности коју по подацима из фебруара 2017. године, чини више од 35.000 уметничких и других предмета. Око 8.045 слика, око 1.000 склуптура и око 9.561 цртеж, 5.973 графичка отиска, 34 графичке матрице, 2.155 кованих новчића, ордена и медаља и скоро 1.155 украсних предмета и других декоративних уметничких дела, преко 15.000 фотографија, 4 рукописане књиге и 155 ручно цртаних и графички отиснутих мапа. Музеј је примио 2,8 милиона посетилаца 2012. године. Он је један од највећих музеја у Шпанији.

Најпознатији рад у музеју су Веласкезове Младе племкиње. Веласкез и његово оштро око и сензибилитет су такође били одговорни за довођење великог дела музејске колекције италијанских мајстора у Шпанију, сада највећу изван Италије.

Због ендемских ограничења простора, у музеју је излаган избор најквалитетнијих дела (њих око 900). Са проширењем капацитета које је спроведено под управом Рафаела Монеа, инаугурисано 2007. године, било је предвиђено да ће изложена селекција дела порасти за 50%, са још 450 уметничких дела. Поред тога, 2018. године собе северног атика су поново отворене, након чега је укупни број изложених предмета порастао на око 1.700, а када се доврши реконструкција Дворане краљевстава, у њој ће се изложити између 250 и 300 слика. Музеј планира проширење од 16% у оближњој Дворани краљевстава, предвиђене за отварање током 2019. године.

Као и други велики европски музеји, као што су Лувр у Паризу и Уфици у Фиренци, Прадо дугује своје порекло хобију колекционарства владајућих краљевских династија кроз период од неколико векова. Укупна збирка Прада одражава личне укусе шпанских краљева и њихову мрежу савеза, али и политичких непријатељстава, што је чини једном асиметричном збирком, ненадмашном у броју и квалитету дела одређених уметника и стилова, док је у другим ограничена. Тек од двадесетог века тежи се, са неједнаким резултатима, решавању проблема најочигледнијих недостатака збирке.

Музеј Прадо је основао Фернандо VII у Мадриду 1818. године, а за јавност је први пут отворен 19. новембра 1819. године, под називом „Краљевски музеј сликарства Прадо”. Изложена дела сакупљана су преко 300 година и потичу из различитих уметничких збирки краљева Шпаније које су припадале династијама Хабзбурга и Бурбона. Након прогона Изабеле II 1868. године, музеј мења име у „Национални музеј Прадо”. Године 1872. музеј је у своју богату колекцију уврстио бројна нова уметничка дела која су до тада била у поседу шпанских манастира. Посебно су занимљиве изванредне колекције слика Ел Грека, Франсиска Гоје као и многих других шпанских мајстора какви су били Дијего Веласкез, Хосе де Рибера, Франсиско Зурбаран и Бартоломео Естебан Муриљо. Прадо поседује и богату збирку скулптура античке Грчке и Рима, као и бројна ремек дела фламанских и италијанских мајстора, међу којима се истичу дела Хијеронима Боша.

Зграду у којој се налази музеј Прадо првобитно је замислио Јосе Моњино и Редондо, гроф Флоридабланке и први државни секретар краља Карлоса III, као Краљевски кабинет природне историје, у оквиру низа научних институција замишљених за ново доба просветитељства. За тај циљ, Карлос III је имао једног од својих омиљених архитекти, Хуана Виљануеву, такође аутора суседног ботаничког врта и астрономске опсерваторије, с којом је учинила групу познату као „брежуљак наука”.

Архитектонски пројекат садашње пинакотеке Карлос III је одобрио 1786. године. То је био врхунац каријере Виљануеве и један од врхунаца шпанског неокласицизма, мада, и с обзиром на дуготрајност радова и накнадне трошкове, коначни резултат донекле одступа од почетног пројекта.

Грађевински радови су спроведени током владавине Карлоса III и Карлоса IV, и зграда је била практично завршена на почетку 19. века. Али, долазак француских трупа у Шпанију и рат за независност оставили су свој траг на њој; коришћена је у војне сврхе (као касарна коњице) и у то време практично сведена на рушевину; оловне плоче кровова су топљене за производњу метака.